Apstrakt izlaganja: Odnos između antropologije i psihoanalize predstavlja primer dve naučne discipline koje su nastale otprilike u isto vreme (krajem XIX veka), i čiji su akteri često sarađivali u prošlosti. Freud je koristio etnografske podatke u svojim ključnim radovima, kao što je bio Totem und Tabu. I neki od njegovih kasnijih radova, poput studije o „čoveku Mojsiju“, takođe se pozivaju na etnografske, istorijske i arheološke izvore. Psihoanalitičar Geza Róheim je postao prvi redovni profesor antropologije na Univerzitetu u Budimpešti, još 1919. Posle Drugog svetskog rata, Róheim je kombinovao svoja istraživanja snova australijskih Aboridžina sa antropologijom, a mnogo godina kasnije, jedan psihoanalitičar (Stoller) i jedan antropolog (Herdt) su sarađivali i pokazali kako se ova dva područja mogu kombinovati u proučavanju aspekata homoseksualnosti u jednoj zajednici na Papui Novoj Gvineji. Radovi psihoanalitičarki i psihoanalitičara poput Anne Freud, Melanie Klein i D. W. Winnicotta, su nailazili na dobar odjek kod antropologa. Međutim, saradnja ove dve discipline je imala i svoje uspone i padove. Kada se radi o antropologiji, Kroeber je kritikovao određene aspekte Freudovog rada odmah nakon Prvog svetskog rata, dok je Gellner 1985. objavio svoju monografiju The Psychoanalytic Movement, žestoku kritiku onoga što je video kao Freudovsku „crkvu“. S druge strane, W. H. R. Rivers je bio jedan od ranih zastupnika saradnje, stav koji je bio karakterističan i za predstavnice škole „kulture i ličnosti“ u SAD (DuBois, Benedict, Mead), kao i za antropologe poput Kluckhohna. Kako su godine prolazile, drugi antropolozi koji su imali iskustvo i iz psihoanalize ili psihologije (kao Kardiner), su proizvodili uticajne i značajne studije, što je sve kulminiralo u Devereuxovom „etnopsihološkom“ pristupu. Pomalo paradoksalno, ovaj pristup je postao jedna od najznačajnijih karakteristika nemačke antropologije tokom 1960-ih i 1970-ih, zahvaljujući Paulu Parinu, koji je ustanovio seminar iz etnopsihoanalize na Univerzitetu u Cirihu. Cilj ovog izlaganja je da ukaže na ove i neke druge veze i razmeđa, kao i na pravce moguće produktivne interakcije između antropologije i psihoanalize u budućnosti.
| Aleksandar Bošković (r. 1962) je redovni profesor antropologije na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kao i naučni savetnik i Upravnik Centra za politikološka istraživanja i javno mnenje Instituta društvenih nauka u Beogradu. U 2015. je Prometeo istraživač i profesor antropologije na Universidad Laica Eloy Álfaro de Manabí u Ekvadoru, a od 2016, gostujući profesor na Univerzitetu Aberdeen (Škotska, V. Britanija). Takođe je (od 2012.) član Uređivačkog odbora Kraljevskog antropološkog instituta (Royal Anthropological Institute), a od 2013. potpredsednik Komisije za teoretsku antropologiju (COTA) Međunarodne unije antropoloških i etnoloških nauka (IUAES). Magistrirao je antropologiju na Tulane University (New Orleans, SAD) 1993, a doktorirao socijalnu antropologiju na University of St. Andrews (Škotska), 1996. Postdoktorske studije je završio na University of Witwatersrand (Johannsburg, Južna Afrika), 2003. | |
RSS Feed